субота, 16. март 2019.

 


Nešto malo o ciljevima protesta





    Prošlo je preko tri meseca najvećih protesta u Srbiji još od oktobra 2000. godine i moram da priznam da još nisam uspeo da savladam tri jasna politička zahteva. Ova činjenica sama po sebi i nije previše čudna ako se razumeju struktura i vremenski kontekst protesta. 
    Široki spektar građanskih inicijativa, pojedinaca, nezadovoljnih sindikalnih grupa, nekoliko pokreta i tek po koja poluorganizovana politička partija "nose" ovaj protest.
I vremenski kontekst svakako ne ide na ruku tradicionalnim liberalnim političkim organizacijama i to nije naš patent već trend širom demokratske Evrope. Nije da sam baš oduševljen tom činjenicom ali tako stvari stoje.
     Ako mene pitate, protest mora da ima bar jasne političke ciljeve, i to one koji mogu lako pod jedan kišobran staviti sve učesnike protesta koji stižu sa apsolutno različitih krajeva političkog spektra.
     Politički ciljevi moraju ne samo da budu jasni, već i što je još važnije moraju biti ostvarivi. Ne mogu politički ciljevi biti "sloboda medija" ili "demokratizacija društva"!  Zalaganje za slobodne i poštene izbore i demokratizaciju društva i slično,  politički su ciljevi ali to se radi kada postoji većina i kada ste na vlasti. I to vam bude prioritet. Uvek.
      Kada se nalazimo u ovoj poziciji, nadam se da smo svi dovoljno svesni da od Vučića u budućnosti možemo isključivo dobiti samo još više nasilja, zloupotrebe medija, kupovine glasova i uzurpiranja institucija.
      Jedini realan polititički cilj sa ovih protesta je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Ideja o bojkotu izbora izgovorena mnoštvo puta i napisana po društvenim mrežama u protekla tri meseca nešto je najgluplje još od bojkota istih davne 1997. godine u kojima sam i sam učestvovao. 
    Ako se iko još seća? 
    U čemu se ogledala razlika između izbornih uslova u jesen 1997. za tadašnji DS i GSS, i izbornih uslova iz septembra 2000. Odmah ću vam reći. Izborni proces 2000. je pre svega, u smislu slobode medija, pretnji, nasilja i korupcije bio dramatično gori od bojkotom ovenčane 1997. I pored toga te 2000. smo izašli na izbore i pobedili, a 1997. ostali kod kuće.
    Nakon toga su usledili propali pregovori, Rambuje, pa bombardovanje, hiljade nevinih žrtava, političke likvidacije, streljanje Ivana Stambolića...Preskupo izgubljenih tri godine naših života. Jedan od razloga za izlazak 2000. na izbore u dramatično lošijim izbornim uslovima nego 19997. je bila vera u pobedu, ta energija se gotovo mogla fizički napipati. Drugi, mnogo važniji razlog, prvi put u modernoj političkoj istoriji Srbije organizovana je apsolutna kontrola izbora na biračkim mestima.
     Broj biračkih mesta u Srbiji iznosi oko 8 300. Na svakom biračkom mestu biće najviše dva predstavnika opozicije. Taj broj možda izgleda mali, ali naći u Srbiji 20 000 ljudi, dovoljno hrabrih, zapravo, jako hrabrih i spremnih da izdvoje jedan dan svog života, 15h slušaju najveće uvrede, nauče proceduru, spreče zloupotrebe u toku izbornog dana, ulože prigovore i na kraju sačuvaju kopiju zapisnika, je zapravo naći 20 000 heroja.
      Takvi ljudi-heroji danas šetaju na protestima. Od Aleksandrovca do Kosovske Mitrovice, po malim gradovima Srbije ili desetine hiljada po Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu. Samo ti ljudi mogu sutra odbraniti demokratiju. Nikakvi plaćeni stranački omladinci ili tek stasali klinci rođaci stranačkih funkcionera. Ovi protesti su sjajna šansa da se u politiku ponovo vrati hrabri i čestit svet. 
       Pored nove generacije političara koju ovi protesti moraju da donesu, ovo je i šansa da se ti ljudi koji mesecima hrabro protestuju po gradovima Srbije lično angažuju da tog najvažnijeg dana potroše 15h svojih života i prvi put posle 2000. pomognu u procesu kontrole izbora.
       Posao opozicionih lidera je samo jedan, da obećaju diktatoru da će do poslednjeg čoveka odbraniti svaki osvojen glas na tim izborima. Mislim da sam dovoljno jasan šta to znači.
     Tog trenutka legitimitet je neupitan.
     U 21h na dan izbora više ništa neće biti isto U Srbiji.

субота, 1. септембар 2018.



U Denveru kada si mrtav, ako je verovati Endi Garsiji možeš sve. U Srbiji ne moraš biti mrtav, niti piti brodska pića, dovoljno je da imaš člansku kartu SNS kao dokaz i opravdanje za svaku ludost i glupost koju izgovoriš ili uradiš. 
Ovih dana smo iz usta Miloša Vučevića, lokalnog poverenika SNS koji obnaša ujedno i funkciju gradonačelnika Novog Sada (ime liste na izborima je bilo AV), čuli nekoliko puta ponovljenu ideju o rušenju Sportskog centra Vojvodina (SPENS), i izgradnju, manjeg i rentabilnijeg sportskog centra na istom mestu. 

Čovek sa strane, recimo sa Madagaskara da ovo pročita, sigurno bi u svojoj glavi zamislio mladog i poletnog vršioca dužnosti gradonačelnika koji ekonomski razmišlja i bez kompromisa donosi teške i važne odluke u interesu svojih građana. Sigurno misli da dotični želi da smanji rasipanje novca, taj isti usmeri u bolji prevoz, vrtiće, fekalnu kanalizaciju, infrastrukturu, deponiju... Nikako mu, naravno, ne pada na pamet kako je ta lokacija SPENS-a jedna od najatraktivnijih za stambenu gradnju u Novom Sadu. On jadan ne zna da je taj isti V.D. gradonačelnika već prodao deo sportskog kompleksa udaljenog sto metara od tog SPENS-a, i tamo dozvolio izgradnju limenog, odvratnog objekta bele boje, za potrebe šopinga.

Šta SPENS urbanistički i arhitektonski znači za Novi Sad nisam baš najstručniji da procenjujem ali kao čoveku koji živi u ovom gradu, za mene je isto važan isto koliko: katedrala, Dunavski park, zgrada SNP, Uspenska crkva, Banovina, univerzitet ili tvđava.
Odluku o izgradnji SPENS-a grad Novi Sad je doneo 1978. godine za već čuveno domaćinstvo svetskog prvenstva u stonom tenisu koje se održalo 1981. godine. Građevinska dozvola je izdata 1979. godine a dve godine kasnije objekat je u najvećem delu bio završen.
Najveći deo sredstava za izgradnju SPENS-a obezbedili su građani Novog Sada i to putem posebnog samodoprinosa (posebnog, namenskog poreza) što ovu priču oko "rušenje" dovodi u još kompleksiju situaciju.

Krajem sedamdestih i početkom osamdesetih godina, objekat tipa SPENS-a nije bio samo jedinstven po svom konceptu u SFRJ, nego i u Evropi. Ideja, da se i tada veliki troškovi održavanja takvog kompleksa smanje uklapanjem poslovnog centra (čitaj, šoping) sa nekomercijalnim sportskim i delom umetničkim sadržajem je ideja koju danas veliki svetski fudbalski klubovi koriste sa istim ciljem pri izgradnji svojih novih stadiona. Da podsetim, projekat se radi i razvija spajanjem sporta i biznisa u socijalističkoj APV 1978. godine.
Da ne bude zabune, od osnivanja javnog preduzeća 1991. pa do danas malo se lepo šta moglo čuti o SPENS-u. Uvek su u prvi plan iskakali loši poslovni rezultati, veliki troškovi, afere.
Sama ideja funkcije objekta je sadržana u osnivačkom aktu i bila je vrlo plemenita: "uklopiti vrhunski i amaterski sport u sjajnom ambijentu sa biznisom i smanjiti izdvajanja budžetskih sredstava na minimum".

Kako to izgleda i funkcioniše danas u praksi. 
SPENS u svom sastavu ima: veliku i malu salu, ledenu dvoranu, džudo dvoranu, boks dvoranu, dvoranu za stoni tenis, rvačku dvoranu, strelište, zatvoreni bazen, otvoreni bazen i teretane, (plus objekte na Sajmištu kojima upravlja, i to: otvoreni bazen, fudbalsku teren, otvorene i zatvorene terene za tenis i veliku kuglanu).
Prema Izveštaju o radu ovog preduzeća za 2017. godinu koji je usvojila skupštinska većina, ove terene je koristilo 95 ekipa iz 18 raličitih sportova. Impozantno.
Pored ovih prostora u objektu se nalazi i amfiteatar sa oko 280 mesta, konferencijskha sala, svečani salon, pres centar, kongresna sala... Svi ovi sadržaji su neophodni za organizaciju iole ozbiljnog spotskog takmičenja a koriste se i za razne kulturno-obrazovne programe.
Najveći problem SPENS-a, prema rečima Vučevića, nije preveliki broj zaposlenih u tom JP, nego, troškovi održavanja takvog kompleksa?!
Ovde bih se apsolutno složio sa njim da ne znam da čitam i da me jednom nedeljno autobusima prevoze iz grada u grad i hrane bajatim sendvičima, ali...

Prema Izveštaju o realizaciji poslovanja za 2017. godinu,  JP SPC Vojvodina, a što može da se pročita na sajtu dotičnog JP stvari stoje malo drugačije.
Ostvareni prihod za 2017. je 513 miliona dinara. Rashod za 2017. godinu je ostvaren na nivou od 808 miliona dinara i ostvaren je rekordan gubitak od oko 300 miliona dinara.
Ovaj gubitak bi zapravo bio i veći da nisu ostvareni nenamenski transferi od strane grada Novog Sada, AP Vojvodine i R Srbije u visini od oko 66 miliona dinara.
Ok.
U strukturi prihoda zakup poslovnog prostora (lokala i garaže) oko 50% ukupnog prihoda, prihod od zakupa sportskih borilišta oko 22% a ostalih 23% stiže od prodaje ulaznica, marketinga i kulturnih programa.
Prihodi dakako mogu biti puno viši ali to podrazumeva malo ozbiljniju gradsku sportsku politiku i još neke stvari.
Ono što je puno interesantnije jesu rashodi.
Naravno, na poziciji rashoda i pored pada prihoda nije bilo promene u odnosu na 2016. godinu.
Dve stavke su najveće u rashodima SPENS-a, održavanje objekta i rashodi za plate. 
E tu stvari stoje malo drugačije nego što tvrdi mladi Vučević. 

Od ukupno 513 miliona dinara rashoda za troškove (struja, toplana, voda, freon..), potrošeno je 156 milina dinara. Tu treba dodati i ostale troškove održavanja prema planu održavanja objekta od oko 10 milona dinara gde ulaze troškovi čišćenja, električne opreme, higijenskih sredstava i sl.
Sve ukupno oko 166 milina dinara.
Sada dolazimo do najboljeg dela, za troškove plata i svih pripadajućih doprinosa, putnih i drugih troškova, te 2017. godine je izdvojeno oko 226 miliona dinara.
Jeste, Vučević tvrdi da plate nisu problem ali sve ostalo jeste i da zato treba do temelja sravniti to komunstičko đubre koje smeta razvoju liberalne tržišne privrede.
Verovali ili ne, JP SPC Vojvodina ima 231 zaposlenog. Naravno da su tetke, strine, lepači plakata i ostala ekipa tu decenijama udomljavani i da to nije samo Vučevićev minuli rad, ali je dobar deo "ekipe" stigao  i udomio se u ovo JP baš za vakat Vučevića, oko 20%.
Da stvar bude malo interesntanija tih 231 "rade" u sledećim sektorima: kancelarija direktora 5, spotrtske usluge 63, tehnički poslovi 81, ekonomski poslovi 38, i opšti i pravni 48!
Zarade te 2017. godine su učestvovale u troškovima preduzeća sa tričavih 45% a tekući  i investicioni troškovi zbog kojih treba srušiti SPENS sa 32%.
Situacija je još dramatičnija kada se na tih 231 zaposlenih dodaju i razni pomoćni radnici angažovani preko studentskih zadruga.
Apsolutno je jasno da i danas u prilično lošem stanju ovakav SPENs i dalje pokriva sopstvene troškove funkcionisanja kao i da prihoduje dovoljno sredstava za redovno godišnje investiranje u objekat. Ono za čega nikada ovaj objekta ne može dovoljno da zaradi to su brojni partijski i rodbinski paraziti koji se gomilaju u ovom JP od 1991. do danas.

Jasno je i to da SPENS može imati sve više poteškoća u izdavanju poslovnog prostora, naročito u tržišnoj utakmici sa "divljim" i odvratnim Promenadama i sličnim centrima koji su nikli u okruženju. Jasno je i da gradu nije stalo da na prvom mestu budu neki sport, deca, rekreativci... ali ima bar stotinu ideja kako se ta budžetska rupa može zatvoriti a da se SPENS ne preda u ruke novopečenim tajkunima bliskim SNS. 
Smanjiti broj zaposlenih, zapravo otpustiti sve do jednog. Tekuće održavanje prepustiti profesionalnim firmama, "pravljenje ugovora" koje danas radi 50 zaposlenih prepustiti nekome u gradskoj upravi i trajno ugasiti besmisleno JP.
Ako Vučeviću ne smeta da mu pola gradske uprave sedi po zadnjim dvorištima i šupama ili ako misli da je dostojno čoveka ono „socijalno“ sa redovima do pola ulice ili „šalter“ policijske uprave u Kralja Petra, neko drugi i pametniji (ako slučajno ima takvog u okruženju gradonačelnika) bi ih mogao premestiti u deo prostora SPENS-a, pre svega zbog građana koji koriste svakodnevno te usluge od strane države.
Ok, nećemo više kupovati patike, farke i gornjake u SPENS-u, ali taj prostor bi mogli da popune, npr razni Start up projekti sa Novosadskog univerziteta čiji je SPENS zapravo i urbanistički deo.
Može se i deo kulturnih događaja izalocirati u taj SPENS, sve može samo ako ima pameti.
Sa 200 miliona dinara koji lagodno preostaju kada se razjure, tetke, strine, botovi i lepači plakata, godišnje se mnogo toga može uraditi na postavljanju solarnih panela, toplotnih pumpi, optimalizaciji ii modernizaciji potrošnje energije pa na kraju i u rekonstrukciji samog objekta.
Kapitalna rekonstrukcija je naravno neophodna jer se decinijama gotovo ništa ozbiljno nije ulagalao. Zar onih 40 miliona evra od prodaje zemljišta koje nijedna gradaska vlast pre ove nije htela da proda pre svega iz obzira prema gradu i ljudima, nisu bili dovoljni da se makar deo uloži u rekonstrukciju jednog SPENS-a?!

Da ljudi ponekada pretaraju u izjavama to je opšte poznato, naročito kada to radimo mi političari. Da ljudi vole da slažu i to je poznato, ali oni bar malo pametniji ne lažu o lako proverivim stvarima. Naročito danas, kada je gotova svaka informacija na dva klika i dve sekunde udaljena od svakog građanina. Gnusne neistine i lupetanja su danas dominantni diskurs u javnom govoru Srbije ali ovde su interesi apsoluto drugačiji.
Urbanistički kriminal epskih razmera se odigrava godinama u Novom Sadu. Za ovih poslednjih pet godina doživljava svoj vrhunac. Za nasilje nad prostorom, kršenje zakona, planskih akata, dokaza ima svuda oko nas, od Pupinove palate pa do Rotkvarije ili već pomenute Promenade. I kod SPENS-a se radi o istom interesu. Nezasita novotalasna tajkunska ekipa željna novih prostora za naruživanje grada i stvaranje profita je uvek gladna i tu zver treba nahraniti, na račun građana Novog Sada i Vojvodine.
I za kraj, kada se već SPENS dovodi u pitanje zato što je nerentabilan, možda ne treba bežati od ideje i da se SNP poruši. Tek oni ne prave nikakvu lovu i bzvze samo zauzimaju ekstra prostor.








среда, 7. децембар 2016.

Malo o budžetu a više o...

Tri duga dana za nama je budžet bio tema!
  Budžet koji još uvek nije usvojen, već je od strane Premijera nekoliko puta ocenjen kao "najbolji u istoriji!... gotovo savršen!...nikada bolji!... budžet koji opozicija ne može da kritikuje!". 
  Zapravo, kao i uvek, budžet predstavlja spisak želja jedne političke većine. Sa druge strane, završni račun označava, kako to ozbiljan svet zna da kaže, sposobnost vlasti da realizuje ideje i želje. Mi smo pred sobom imali spisak želja, sa po meni veoma naduvanim izvorima za koje da bi ih dostigli, svi zajedno moramo poslati pismo Deda Mrazu u Laponiju i lepo ga zamoliti!
   Ipak, nisu samo tih nekoliko stotina strana budžetiranih brojeva tema kada raspravljate o zajedničkoj kasi na početku godine. Mnogo važnije od toga je pitanje u kakvoj zemlji će se takav finansijski plan realizovati.  A ako krenemo od pretpostavke da pred sobom imamo vanredne parlamentarne izbore u najavi, onda je još bitnije pitanje i ko će to tačno da uradi?
  Društvo koje se nalazi u stalnom vanrednom stanju, u stanju tehničke Vlade, iznova najavljivanih atentata na Premijera, lova na veštice, hapšenja privrednika i svakodnevnog državnog udara od strane spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ne može da ostvari planove zacrtane budžetom! I nisu samo vanredni parlamentarni izbori razlog za ovu političku nestabilnost u najavi. Oni su samo posledica redovnih predsedničkih izbora koji se moraju održati u rano proleće iduće godine. 
   Svašta smo čuli od Vučića proteklih nekoliko dana u Parlamentu, najviše ličnih obraćanja i vređanja opozicije, ali nismo čuli odgovore na najvažnije pitanje! 
  Da li će građani Srbije iskoristiti svoje Ustavom zagarantovano pravo i sami birati Predsednika Republike ili će ta odluka biti doneta negde van domašaja građana ove zemlje?
  Tu se krije i odgovor na pitanje zašto destabilizovati zemlju dovodeći u pitanje ekonomske planove za koje sam Premijer tvrdi da su sjajni i da daju rezultate, time što će nepristojno skratiti mandat Vlade koju vodi. 
  Ko to vrši pritisak i ko koga 'gura' na mesto Predsednika Republike možemo da naslutimo samo prateći tabloidna veličanja Putinovog lika i dela ili iz donekle i premijerovih poluizjava. 
  Pitanje pune saradnje sa haškim tribunalom i reakcije predstavnika Vlade, kao i šumovi oko statusa ruske vojne baze u Nišu sveukupno nikom ne zvuče previše optimistično!  
    Očigledno je da politika 'aktivne miroljubive koegzistencije' više ne prolazi. Očigledno je i da  je onaj koji je za sebe ugrabio svu vlast i koji se pred međunarodnom zajednicom predstavlja kao jedini njezin sagovornik, ovaj put pred zidom, visokim i neprelaznim.
  Upravo zato je pitanje Čedomira Jovanovića, oko rušenja Mila Đukanovića i aktera umešanih u to, a upućeno Vučiću, imalo najviše smisla! Ko, kako i u kakvim političkim i međunarodnim okolnostima će realizovati ovaj ambiciozan budžet? Vučić je dao i odgovor na to pitanje. No...

уторак, 27. октобар 2015.

SerBski HR

            Srbija svake godine kroz negativni prirodni priraštaj izgubi gotovo 30k stanovnika!  
   Ako tome dodamo i u poslednjih par godina dramatično uvećanu migraciju stanovništva, koja dostiže gotovo 10k naših sunarodnika željnih izazova, to Vam, drugarice i drugovi, dođe na jednu pristojnu Rumu koju izgubimo svake godine ili u vremenskom  razmeru jednog popisa, jedan Novi Sad, sa debelo širom okolinom, sve do Vrbasa i Bačke Palanke!
   Ovi podaci naravno nisu ništa novo i nema samo Srbija u Evropi ovakav trend priraštaja stanovništva već je to odlika svih nacija u zapadnoj hemisferi. I naravno, ne želim ovde da kukam za posustalom potencijom razmnožavanja srpske populacije, ali se i dalje pitam: sa čim ćemo pred Miloša? Ili sa kojim to resursom imamo ambiciju da promenimo ovu zemlju? 
    Statistika kaže i da je broj visoko obrazovanih pojedinaca u našem društvu povećan ali kako izgleda, to nije rezultat dositejskog prosvećivanja Serbalja, već hiperprodukcije menadžera raznih fela, koje, budimo pošteni ni Vi a ni ja ne bih zaposlio u svoju privatnu firmu, sve i da su nosioci doktorskih titula.
     Jeste da je negativan priraštaj odlika "zapadnih" zemalja ali je i odlika istih i da taj nedostatak rešavaju mehaničkom migracijom najčešće stručnih ljudi iz zemalja Trećeg sveta kojima i naša Faderlend pripada. Nije da se bojim kako će jedna Nemačka ili Austrija rešiti taj problem, više me brine da se osim patriJotskih snaga, koje više lamentiraju na potenciji i uporabi kondoma, niko u ovoj zemlji ne bavi tom temom. Ako smo se nekako kao nacija i dovukli do 21. veka i ako i imalo nešto razumemo o stvarima koje nas okružuju, lako je zaključiti da vrednosni parametri glase i dalje ovako: ljudi iliti HR, vreme i novac! Jasno je da mi kao Nebeski narod slabo marimo za te resurse ali izgleda da nekako ipak moramo nešto da preduzmemo.
       Da, tačno je da ni Vlada DS nikada nije marila za ozbiljne stvari u ovom društvu ali je tačno da, u svetlu rasvetljavanja raznih zločina koje su nam ovi isti današnji ostavili u amanet, i nije imala kada to da radi.
        I da se vratimo na razloge pisanja ovog teksta.
      JAKO bi bilo dobro za nas, da neki od ovih putnika nesretnika iz Sirije, Iraka ili nekih drugih yemalja nesretnijih od naše, ostanu u Srbiji! Samo budali i balkanskom đilkošu prvo padaju na pamet džamije i desetine dece, uništavanje i preuzimanje Svete Serbske Čestitosti i asimilacije od strane dođoša! Niti su ti nesretnici koji tiho prolaze kroz ovu nesretnu zemlju divljaci, niti su ljudi kojima je na umu verski fanatizam. Najčešće su to obrazovani porodični ljudi iz divnih gradova koje su ostrašćene budale porušile, otele im posao, ugrozile egzistenciju i vratili ih u kameno doba. Sećam se kako sam jednom ne tako davno u nekoj zabiti koja se zove Damask gledao ligu šampiona na nekom trgu i bio deo divne fudbalske priče.
      Da, bilo bi sjajno da neki od njih žele da ostanu, da nam budu komšije, kolege, poslovni partneri...
      Ali avaj, oni ne gledaju RTS i PINK, ne slušaju mnogobrojne kzn ovdašnjeg preobučenog fašiste, ali i dalje prolaze pored nas...tiho...
A toliko nam danas trebaju ti ljudi!

петак, 26. јун 2015.

UžičkaRepublika: Bad obssesion

UžičkaRepublika: Bad obssesion:    Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto v...

UžičkaRepublika: Bad obssesion

UžičkaRepublika: Bad obssesion:    Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto v...

Bad obssesion



   Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto vodio Vladu, a zatim i u košulji Predsednika Vlade je bila opsednutost  oduzimanjem plodnog zemljišta iz ruku paora i poklanjanje svojim prijateljima. Da, baš svojim prijateljima, niko do on lično nije baš tako nazivao razne Šeike koji su posećivali Srbiju, putovao po Emiratima, dočekivao po Kopaonicima, vodao po Marakanama. Tako je nazivao i neke Nemce, posećivao ih u Nemačkoj, gledao utakmice iz privatnih loža, poklanjao klanice i kombinate. Nisam baš potpuno siguran da je ikada tačno znao o čemu se tu radi, i pre sam sklon ideji da je sve to radio iz potrebe da se sretne sa bilo kim ko nije iz Srbije, da se sretne sa strancima koje je decenijama mrzeo a onda naprasno shvatio da ipak svet nije baš crno- beli film. Iskreno verujem da je  On sebe ubedio da to radi iz želje da pokaže spremnost i kooperativnost prema svakome ko ne govori srpski jezik i prikaže sebe kao modernog i preduzimljivog političara. 
Vrlo često su želje te koje nam život zagorčavaju, naročito neutemeljene i prevelike. 
Ta opšta šizofrenija uz medije koji tek ništa ne razumeju dovela je do toga da smo eto, u jednom trenutku krenuli i ka "vekovnom" cilju od navodnjavanja bar milion ha u Vojvodini (i pored toga što je to gotovo 70% obradivih površina) pa do toga da su Arapi najveći poznavaoci agrarne proizvodnje u svetu a o ratarstvu znaju više od bilo koga. Iskustva u navodnjavanju se naravno podrazumevaju. Saznali smo i to da se od tova svinja može tako dobro živeti da nismo ni svesni toga, i da se svinje tove tako što se redovno hrane, najčešće kukuruzom.
   Najavljivani su poslovi vredni nekoliko stotina milona eura, milijardu. Od svega toga na kraju dana dobili smo sumnjive, tajne i vrlo problematične međudržavne sporazume kojima je oteta plodna zemlja i poklonjena čudnim kompanijama i pored protivljenja delova administracije. Poklonjeno je zemljište Vojne ustanove Karađorđevo. Poklonjeno je, i to ne firmi koja je sve vreme bila potencijalni partner Vlade, Al Dahri, već nepoznatoj sasvim trećoj firmi sa sedištem u Emiratima. 
Obećan je kredit koji će biti namenski usmeren ka agraru. 
Obećane su mašine za košenje deteline kakve svet nije video, izvoz, razvoj, nova tržišta.
Od obećanja je ispunjeno samo ono što je Vučić obećao svojim novim prijateljima. Oduzeta je zemlja nekoliko kombinata koji su bili u stečaju i kršeći nekoliko zakona poklonjena (data u zakup bez licitacije na 30 god) najplodnija Bačka zemlja i pri tome oduzeta šansa domaćim seljacima da tu zemlju obrađuju i pošteno plate zakup državi.

   Ovaj put se Vučić zaleteo na još veći komad zemlje. 
Ni manje ni više već 1/3 ukupnih površina obradivog zemljišta u državnoj svojini je rešio na sličan način da raskrčmi. 
Tu se vraćamo na onu nedoumicu sa početka ovog teksta, nisam siguran da On uopšte zna šta radi!? 
Očigledno je da jedino interesovanje koje postoji za bilo kakvo ulaganje u Srbiju od strane stranaca je na ovaj ili onaj način vezano za najkvalitetnije zemljište. 
To zapravo nije tako, nego On i njegova apsolutno nesposobna administracija isključivo toliko mogu i da dobace. 
Tako je prvi potez novih vlasti po Srbiji bio da u svojim lokalnim samoupravama zanove opremu za kopanje raka po pogrebnim preduzećima. Ne nije šala, to je mera bivših grobara i secikesa opšte prakse.
   Izmenama zakona o državnom zemljištu, Vučić i njegova polupismena administracija na najgori mogući način ruše sistem uspostavljen usvajanjem tog zakona 2005.
Ideja da je zemlja resurs, razvojni resurs i da se do nje dolazi na transparentnim licitacijama po jasnim pravilima i jednakim šansama za sve učesnike je potpuno degradirana i oobesmišljena. 
Otimanje 1/3 ukupnog zemljišta iz postupka transparentne podele je ogoljena korupcija i bahatost tako tipična za ovu administraciju. Diskreciono pravo dodeljivanja te zemlje bez ikakve procedure i to odlukom Ministra privrede je sve samo ne deo poštenog javnog postupka. 
   Odluka da se na ovakav način redefiniše agrarna politika Srbije i odustane od evropskog modela da su farmeri nosioci primarne proizvodnje je ne samo loša za farmere već strahovito opasna za čitavu zajednicu. Ostajući bez šanse da svake godine na licitaciji povećaju površine koje obrađuju, mali proizvođači će napustiti proizvodnju a za modernizaciju iste, ogroman broj njih je već založio sve što ima. Kada izgube resurs, prirodan put bivših paora je grad. A koliko posla ima po gradovima je opšte poznata stvar.
Ovo nas sve vodi ka poziciji agrara koja je bila između dva rata i situaciju gde su nekoliko velikih Latifundista, bili vlasnici gotovo cele Vojvodine.
Ovde se naime Vlada i Vučić, više ne ulaguje samo dalekim i agraru slabo vičnim strancima, ovde se menja agrarana politika zemlje po nalogu krupnih Tajkuna iz oblasti agro biznisa. 
Da, ovakvo zakonsko rešenje koje podržava Vučić i zbog koga je već smenjeno nekoliko vrhunskih profesionalaca koji se decenijama bave ovom problematikom je višedecenijska degradacija i apsolutno zaustavljanje razvoja agrara, a guranje miliona u džepove nekoliko kompanija i pojedinaca.
Ustupanje nekome hiljade hektara zemlje na osnovu biznis plana na period duži od 30 godina uz odluku koju donosi isključivo Ministar je ništa drugo nego korupcija.

Pandorina kutija koju je Vučić otvorio na početku svog mandata igrajući se sa javnom imovinom koja se zove poljoprivredno zemljište, danas dolazi do svog vrhunca. 
Od arapskih agrarnih eksperata vratili smo se na lokalne tajkune i sumnjive evropske investitore. 
   Ne vodeći računa o tome da ekonomija ove zemlje, kojom upravlja već pune tri godine, nema konkurentniju granu do poljoprivrede i to isključivo zaslugom dostupnosti resursa i kompetetivnošću srpkih seljaka. To je potencijal koji je opipljiv, realan i u kome postoji ogroman potencijal za napredak. 
Barem deklerativno ova Vlada i njen Premijer teže ka EU. A EU nisu samo ultimatumi, dosadni političari iz Brisela i Milka čokolada. EU je sistem vrednosti pre svega zasnovanom na zejdničkoj ideji da svako ima jednaku šansu za boljitak u svom životu. 
E tu jednaku šansu samo traže srpski paori. 
   I za kraj odgovor na pitanje da li Vučić sve ovo svesno radi ili stvarno ne razume srž problema. Čvrsto verujem da Njega apsolutno nije briga za paore, kao što ga nije briga ni za profesore, novinare, opoziciju...
On od paora, apsolutno je svestan toga, nema nikakve koristi. 
Nezavisni i ljudi koji zarađuju od svog rada nisu njegov fokus!



Goran Ješić