Volim domaće

     Koliko je važno imati svest o konzumiranju domaće hrane govore trendovi rasta prometa proizvoda koji se kategorišu u ovu grupu širom sveta. I pored velikih kampanja multinacionalnih kompanija rast prodaje lokalne hrane u USA, na teritoriji gde su inače velike kompanije u proizvodnji hrane najveće na svetu je značajan. Samo u deset godina od 2002. do 2011. promet lokalne hrane je gotovo udvostručen. Sa 4 mlrd USA dolara na blizu 8 mlrd USA dolara u 2011. Veoma slična situacija je i u ostalim zemljama pre svega Velikoj Britaniji, zemljama Zapadne Evrope i Skandinavije.

     Razloga za promenu načina kupovine životnih namirnica je puno. Pre svega "otuđenje" od proizvođača, nepoznavanja porekla hrane, ogromnog zagađenja koja stavraju logističari i veliki trgovci, pa do osećaja pripadnosti, solidarnosti i odgovornosti prema ljudima koji žive i proizvode hranu kao i prema resursu zemljišta koji je nepovratan. 

Nekoliko istraživanja je prikazalo neverovatne podatke o količinama zagađenja koje se proizvodi kroz manipulaciju i transport osnovnim životnim namirnicama. Tako je grupa istraživača u Švedskoj 1993. pokazala da je za isporuku nekoliko namirnica (jabuka, puter, sir, kafa, đus i šećer) na sto potrošača u Švedskoj potrebno da ta hrana prevali put u dužini obima planete Zemlje. Grupa istraživača u USA je predstavila podatke da za samo tri proizvoda (mleko, šećer i jagoda) koja se najčešće koriste u mlekarskoj industriji pri proizvodnji amerikancima omiljenog jogurta sa ukusom jagode, pređu put od 3554 km pre nego što dospeju u mlekaru.

    Optimalizacija proizvodnje, koncentracija i globalizacija u proizvodnji hrane su doveli do toga da hrana na našim stolovima od proizvođača, preko prerađivača pa do potrošača danas putuje svim mogućim prevoznim sredstvima uz enormnu emisiju CO2, potrošnju fosilnih goriva i stvaranje efekta Staklene bašte. U najvećem broju gradova u USA hrana prosečno putuje oko 1500 milja do konzumenta, a ako se u korpu dodaju i voće i povrće prosek se diže na 1550 milja ili oko 2400km. Na osnovu zamene "globalne" hrane kupovinom od malih farmera iz okruženja na osnovu ogleda u USA i Kanadi smanjuje se emisija CO2 za 5 do 17 puta. Ili kako pokazuju ogledi u Ontariju, smanjuje se emisija CO2 u ekvivalentu od 17 000 vozila koja zagađuju atmosferu.

   Od hrane smo napravili nepoznatu materiju za koju ne znamo ko je proizvodi ali znamo da je postala jedan od najvećih zagđivača, što je apsurd modernog sveta.

   Kakva je situacija u Srbiji. 

Odnos prema zaštiti životne sredine je prirodno veoma nizak u zemljama u razvoju pa tako i u Srbiji. Ipak nije samo zagađenje razlog i u zapadnim društvima, za povećanje interesovanja za lokalne proizvode. Pre svega to su razlozi zdrave i bezbednije hrane. Hrane sa ukusima zemlje na kojoj raste. Takođe i socijalni faktor ima veoma važnu ulogu. Kupac hoće da poznaje "lice" proizvođača, želi da kupovinom njegove hrane pomogne lokalnom proizvođaču a za uzvrat dobija proizvode koje ne može da nađa u velikim prodajnim sistemima.

   Srbija se u ponudi hrane u maloprodajama i veleprodajama veoma malo razlikuje od drugih zemalja Evrope. Jedina i to bitna razlika je da je u našoj ponudi najnekvalitetnija i veoma skupa industrijska hrana koja isto kao i u drugim zemljama prevaljuje ogroman put i nema "lice" onog ko je proizvodi.

   Tek na tradicionalnim pijacama i malim prodavnicama se mogu naći izvorni domaći proizvodi koji imaju i ukus i miris na hranu. Veliki broj tradicionalnih proizvoda vrhunskog kvaliteta više niko ne proizvodi ili se proizvode u malim količinama i preti njihovo potpuno nestajanje sa tržišta. EU svojim budžetom u poslednjih 20 godina snažno podstiče tradicionalne potrošača sa željom da se oni razvijaju i snabdevaju svoju okolinu sa odličnim proizvodima. To u Srbiji nije slučaj. 

   Drugi veliki problem za srpskog proizvođača ali i potrošača jesu neumereni pravilnici o načinima proizvodnje, trgovine i prodaje tradicionalnih proizvoda. Sa izgovormo da se traži EU standard naše Ministarstvo primenjuje iste standarde za proizvodnju tradicionalnih proizvoda kao i za velike industrijske proizvođače. Baš upravo je suprotna situacija u EU. Potpuno su različiti standardi za tradicionalne i velike komercionalne proizvođače. Taj pravilnik u Srbiji, npr zabranjuje da proizvođač svoj proizvod proda na tržištu Beograda u koliko je iz Kraljeva, ili Pirota.

   Priznaćete apsurd.

   Nepostojanje ili veoma mali broj adekvatnih mesta za prodaju na zelenim pijacama, nepostojanje specijalizovanih trgovaca, nedostatak podsticaja od strane  države su samo neki od razloga zašto naša deca sve manje imaju priliku da probaju tradicionalnu, ukusnu i zdravu hranu.

Goran Ješić

literatura: Worldwatch Institute, Rich Pirog Leopold center for Sustaniable Agriculture at Iowa State University