Tri duga dana za nama je budžet bio tema!
Budžet koji još uvek nije usvojen, već je od strane Premijera nekoliko puta ocenjen kao "najbolji u istoriji!... gotovo savršen!...nikada bolji!... budžet koji opozicija ne može da kritikuje!".
Zapravo, kao i uvek, budžet predstavlja spisak želja jedne političke većine. Sa druge strane, završni račun označava, kako to ozbiljan svet zna da kaže, sposobnost vlasti da realizuje ideje i želje. Mi smo pred sobom imali spisak želja, sa po meni veoma naduvanim izvorima za koje da bi ih dostigli, svi zajedno moramo poslati pismo Deda Mrazu u Laponiju i lepo ga zamoliti!
Ipak, nisu samo tih nekoliko stotina strana budžetiranih brojeva tema kada raspravljate o zajedničkoj kasi na početku godine. Mnogo važnije od toga je pitanje u kakvoj zemlji će se takav finansijski plan realizovati. A ako krenemo od pretpostavke da pred sobom imamo vanredne parlamentarne izbore u najavi, onda je još bitnije pitanje i ko će to tačno da uradi?
Društvo koje se nalazi u stalnom vanrednom stanju, u stanju tehničke Vlade, iznova najavljivanih atentata na Premijera, lova na veštice, hapšenja privrednika i svakodnevnog državnog udara od strane spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, ne može da ostvari planove zacrtane budžetom! I nisu samo vanredni parlamentarni izbori razlog za ovu političku nestabilnost u najavi. Oni su samo posledica redovnih predsedničkih izbora koji se moraju održati u rano proleće iduće godine.
Svašta smo čuli od Vučića proteklih nekoliko dana u Parlamentu, najviše ličnih obraćanja i vređanja opozicije, ali nismo čuli odgovore na najvažnije pitanje!
Da li će građani Srbije iskoristiti svoje Ustavom zagarantovano pravo i sami birati Predsednika Republike ili će ta odluka biti doneta negde van domašaja građana ove zemlje?
Tu se krije i odgovor na pitanje zašto destabilizovati zemlju dovodeći u pitanje ekonomske planove za koje sam Premijer tvrdi da su sjajni i da daju rezultate, time što će nepristojno skratiti mandat Vlade koju vodi.
Ko to vrši pritisak i ko koga 'gura' na mesto Predsednika Republike možemo da naslutimo samo prateći tabloidna veličanja Putinovog lika i dela ili iz donekle i premijerovih poluizjava.
Pitanje pune saradnje sa haškim tribunalom i reakcije predstavnika Vlade, kao i šumovi oko statusa ruske vojne baze u Nišu sveukupno nikom ne zvuče previše optimistično!
Očigledno je da politika 'aktivne miroljubive koegzistencije' više ne prolazi. Očigledno je i da je onaj koji je za sebe ugrabio svu vlast i koji se pred međunarodnom zajednicom predstavlja kao jedini njezin sagovornik, ovaj put pred zidom, visokim i neprelaznim.
Upravo zato je pitanje Čedomira Jovanovića, oko rušenja Mila Đukanovića i aktera umešanih u to, a upućeno Vučiću, imalo najviše smisla! Ko, kako i u kakvim političkim i međunarodnim okolnostima će realizovati ovaj ambiciozan budžet? Vučić je dao i odgovor na to pitanje. No...