Prošlo je preko tri meseca najvećih protesta u Srbiji još od oktobra 2000. godine i moram da priznam da još nisam uspeo da savladam tri jasna politička zahteva. Ova činjenica sama po sebi i nije previše čudna ako se razumeju struktura i vremenski kontekst protesta.
Široki spektar građanskih inicijativa, pojedinaca, nezadovoljnih sindikalnih grupa, nekoliko pokreta i tek po koja poluorganizovana politička partija "nose" ovaj protest.
I vremenski kontekst svakako ne ide na ruku tradicionalnim liberalnim političkim organizacijama i to nije naš patent već trend širom demokratske Evrope. Nije da sam baš oduševljen tom činjenicom ali tako stvari stoje.
Ako mene pitate, protest mora da ima bar jasne političke ciljeve, i to one koji mogu lako pod jedan kišobran staviti sve učesnike protesta koji stižu sa apsolutno različitih krajeva političkog spektra.
Politički ciljevi moraju ne samo da budu jasni, već i što je još važnije moraju biti ostvarivi. Ne mogu politički ciljevi biti "sloboda medija" ili "demokratizacija društva"! Zalaganje za slobodne i poštene izbore i demokratizaciju društva i slično, politički su ciljevi ali to se radi kada postoji većina i kada ste na vlasti. I to vam bude prioritet. Uvek.
Kada se nalazimo u ovoj poziciji, nadam se da smo svi dovoljno svesni da od Vučića u budućnosti možemo isključivo dobiti samo još više nasilja, zloupotrebe medija, kupovine glasova i uzurpiranja institucija.
Jedini realan polititički cilj sa ovih protesta je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Ideja o bojkotu izbora izgovorena mnoštvo puta i napisana po društvenim mrežama u protekla tri meseca nešto je najgluplje još od bojkota istih davne 1997. godine u kojima sam i sam učestvovao.
Ako se iko još seća?
U čemu se ogledala razlika između izbornih uslova u jesen 1997. za tadašnji DS i GSS, i izbornih uslova iz septembra 2000. Odmah ću vam reći. Izborni proces 2000. je pre svega, u smislu slobode medija, pretnji, nasilja i korupcije bio dramatično gori od bojkotom ovenčane 1997. I pored toga te 2000. smo izašli na izbore i pobedili, a 1997. ostali kod kuće.
Nakon toga su usledili propali pregovori, Rambuje, pa bombardovanje, hiljade nevinih žrtava, političke likvidacije, streljanje Ivana Stambolića...Preskupo izgubljenih tri godine naših života. Jedan od razloga za izlazak 2000. na izbore u dramatično lošijim izbornim uslovima nego 19997. je bila vera u pobedu, ta energija se gotovo mogla fizički napipati. Drugi, mnogo važniji razlog, prvi put u modernoj političkoj istoriji Srbije organizovana je apsolutna kontrola izbora na biračkim mestima.
Broj biračkih mesta u Srbiji iznosi oko 8 300. Na svakom biračkom mestu biće najviše dva predstavnika opozicije. Taj broj možda izgleda mali, ali naći u Srbiji 20 000 ljudi, dovoljno hrabrih, zapravo, jako hrabrih i spremnih da izdvoje jedan dan svog života, 15h slušaju najveće uvrede, nauče proceduru, spreče zloupotrebe u toku izbornog dana, ulože prigovore i na kraju sačuvaju kopiju zapisnika, je zapravo naći 20 000 heroja.
Takvi ljudi-heroji danas šetaju na protestima. Od Aleksandrovca do Kosovske Mitrovice, po malim gradovima Srbije ili desetine hiljada po Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu. Samo ti ljudi mogu sutra odbraniti demokratiju. Nikakvi plaćeni stranački omladinci ili tek stasali klinci rođaci stranačkih funkcionera. Ovi protesti su sjajna šansa da se u politiku ponovo vrati hrabri i čestit svet.
Pored nove generacije političara koju ovi protesti moraju da donesu, ovo je i šansa da se ti ljudi koji mesecima hrabro protestuju po gradovima Srbije lično angažuju da tog najvažnijeg dana potroše 15h svojih života i prvi put posle 2000. pomognu u procesu kontrole izbora.
Posao opozicionih lidera je samo jedan, da obećaju diktatoru da će do poslednjeg čoveka odbraniti svaki osvojen glas na tim izborima. Mislim da sam dovoljno jasan šta to znači.
Tog trenutka legitimitet je neupitan.
U 21h na dan izbora više ništa neće biti isto U Srbiji.
