UžičkaRepublika: Bad obssesion

UžičkaRepublika: Bad obssesion:    Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto v...

UžičkaRepublika: Bad obssesion

UžičkaRepublika: Bad obssesion:    Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto v...

Bad obssesion

   Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto vodio Vladu, a zatim i u košulji Predsednika Vlade je bila opsednutost  oduzimanjem plodnog zemljišta iz ruku paora i poklanjanje svojim prijateljima. Da, baš svojim prijateljima, niko do on lično nije baš tako nazivao razne Šeike koji su posećivali Srbiju, putovao po Emiratima, dočekivao po Kopaonicima, vodao po Marakanama. Tako je nazivao i neke Nemce, posećivao ih u Nemačkoj, gledao utakmice iz privatnih loža, poklanjao klanice i kombinate. Nisam baš potpuno siguran da je ikada tačno znao o čemu se tu radi, i pre sam sklon ideji da je sve to radio iz potrebe da se sretne sa bilo kim ko nije iz Srbije, da se sretne sa strancima koje je decenijama mrzeo a onda naprasno shvatio da ipak svet nije baš crno- beli film. Iskreno verujem da je  On sebe ubedio da to radi iz želje da pokaže spremnost i kooperativnost prema svakome ko ne govori srpski jezik i prikaže sebe kao modernog i preduzimljivog političara. 

Vrlo često su želje te koje nam život zagorčavaju, naročito neutemeljene i prevelike. 

Ta opšta šizofrenija uz medije koji tek ništa ne razumeju dovela je do toga da smo eto, u jednom trenutku krenuli i ka "vekovnom" cilju od navodnjavanja bar milion ha u Vojvodini (i pored toga što je to gotovo 70% obradivih površina) pa do toga da su Arapi najveći poznavaoci agrarne proizvodnje u svetu a o ratarstvu znaju više od bilo koga. Iskustva u navodnjavanju se naravno podrazumevaju. Saznali smo i to da se od tova svinja može tako dobro živeti da nismo ni svesni toga, i da se svinje tove tako što se redovno hrane, najčešće kukuruzom.

   Najavljivani su poslovi vredni nekoliko stotina milona eura, milijardu. Od svega toga na kraju dana dobili smo sumnjive, tajne i vrlo problematične međudržavne sporazume kojima je oteta plodna zemlja i poklonjena čudnim kompanijama i pored protivljenja delova administracije. Poklonjeno je zemljište Vojne ustanove Karađorđevo. Poklonjeno je, i to ne firmi koja je sve vreme bila potencijalni partner Vlade, Al Dahri, već nepoznatoj sasvim trećoj firmi sa sedištem u Emiratima. 

Obećan je kredit koji će biti namenski usmeren ka agraru. 

Obećane su mašine za košenje deteline kakve svet nije video, izvoz, razvoj, nova tržišta.

Od obećanja je ispunjeno samo ono što je Vučić obećao svojim novim prijateljima. Oduzeta je zemlja nekoliko kombinata koji su bili u stečaju i kršeći nekoliko zakona poklonjena (data u zakup bez licitacije na 30 god) najplodnija Bačka zemlja i pri tome oduzeta šansa domaćim seljacima da tu zemlju obrađuju i pošteno plate zakup državi.

   Ovaj put se Vučić zaleteo na još veći komad zemlje. 

Ni manje ni više već 1/3 ukupnih površina obradivog zemljišta u državnoj svojini je rešio na sličan način da raskrčmi. 

Tu se vraćamo na onu nedoumicu sa početka ovog teksta, nisam siguran da On uopšte zna šta radi!? 

Očigledno je da jedino interesovanje koje postoji za bilo kakvo ulaganje u Srbiju od strane stranaca je na ovaj ili onaj način vezano za najkvalitetnije zemljište. 

To zapravo nije tako, nego On i njegova apsolutno nesposobna administracija isključivo toliko mogu i da dobace. 

Tako je prvi potez novih vlasti po Srbiji bio da u svojim lokalnim samoupravama zanove opremu za kopanje raka po pogrebnim preduzećima. Ne nije šala, to je mera bivših grobara i secikesa opšte prakse.

   Izmenama zakona o državnom zemljištu, Vučić i njegova polupismena administracija na najgori mogući način ruše sistem uspostavljen usvajanjem tog zakona 2005.

Ideja da je zemlja resurs, razvojni resurs i da se do nje dolazi na transparentnim licitacijama po jasnim pravilima i jednakim šansama za sve učesnike je potpuno degradirana i oobesmišljena. 

Otimanje 1/3 ukupnog zemljišta iz postupka transparentne podele je ogoljena korupcija i bahatost tako tipična za ovu administraciju. Diskreciono pravo dodeljivanja te zemlje bez ikakve procedure i to odlukom Ministra privrede je sve samo ne deo poštenog javnog postupka. 

   Odluka da se na ovakav način redefiniše agrarna politika Srbije i odustane od evropskog modela da su farmeri nosioci primarne proizvodnje je ne samo loša za farmere već strahovito opasna za čitavu zajednicu. Ostajući bez šanse da svake godine na licitaciji povećaju površine koje obrađuju, mali proizvođači će napustiti proizvodnju a za modernizaciju iste, ogroman broj njih je već založio sve što ima. Kada izgube resurs, prirodan put bivših paora je grad. A koliko posla ima po gradovima je opšte poznata stvar.

Ovo nas sve vodi ka poziciji agrara koja je bila između dva rata i situaciju gde su nekoliko velikih Latifundista, bili vlasnici gotovo cele Vojvodine.

Ovde se naime Vlada i Vučić, više ne ulaguje samo dalekim i agraru slabo vičnim strancima, ovde se menja agrarana politika zemlje po nalogu krupnih Tajkuna iz oblasti agro biznisa. 

Da, ovakvo zakonsko rešenje koje podržava Vučić i zbog koga je već smenjeno nekoliko vrhunskih profesionalaca koji se decenijama bave ovom problematikom je višedecenijska degradacija i apsolutno zaustavljanje razvoja agrara, a guranje miliona u džepove nekoliko kompanija i pojedinaca.

Ustupanje nekome hiljade hektara zemlje na osnovu biznis plana na period duži od 30 godina uz odluku koju donosi isključivo Ministar je ništa drugo nego korupcija.

Pandorina kutija koju je Vučić otvorio na početku svog mandata igrajući se sa javnom imovinom koja se zove poljoprivredno zemljište, danas dolazi do svog vrhunca. 

Od arapskih agrarnih eksperata vratili smo se na lokalne tajkune i sumnjive evropske investitore. 

   Ne vodeći računa o tome da ekonomija ove zemlje, kojom upravlja već pune tri godine, nema konkurentniju granu do poljoprivrede i to isključivo zaslugom dostupnosti resursa i kompetetivnošću srpkih seljaka. To je potencijal koji je opipljiv, realan i u kome postoji ogroman potencijal za napredak. 

Barem deklerativno ova Vlada i njen Premijer teže ka EU. A EU nisu samo ultimatumi, dosadni političari iz Brisela i Milka čokolada. EU je sistem vrednosti pre svega zasnovanom na zejdničkoj ideji da svako ima jednaku šansu za boljitak u svom životu. 

E tu jednaku šansu samo traže srpski paori. 

   I za kraj odgovor na pitanje da li Vučić sve ovo svesno radi ili stvarno ne razume srž problema. Čvrsto verujem da Njega apsolutno nije briga za paore, kao što ga nije briga ni za profesore, novinare, opoziciju...
On od paora, apsolutno je svestan toga, nema nikakve koristi. 
Nezavisni i ljudi koji zarađuju od svog rada nisu njegov fokus!

Goran Ješić

Blerovi vaučeri za hleb i mleko

   Potpuno je jasna ideja Vlade Republike Srbije i Kancelara, kao i u mnogim dosadašnjim kampanjama, da sam smisao akcije nije boljitak i ekonomski napredak građana već marketinška ideja ko zna kojeg od besplatnih savetnika u Kabinetu Predsednika Vlade.

No, na stranu ostvarivanje populističke politike u punom zamahu i besmislenih kampanja, ova ideja pokazuje apsolutno nerazumevanje VršiocaNajvišihDržavnihFunkcija i potpuni diletantizam ne samo u osnovama ekonomije već pokazuje i potpunu otuđenost Novih Elita od sredine u kojoj žive.

Najmanje je možda bitno i to, da je ovakva kampanja započeta npr u martu ili aprilu, mesecima kada većina građana Srbije koja može i želi da letuje i ugovora aranžmane, plaća ih na rate i kupuje značajno jeftinije, imala smisla. Promovisanje iste u sred juna meseca je potpuni promašaj ako kao verni gledalac Dnevnika RTS posmatrate ovu ideju, a ozbiljan znak da se radi o običnom PR triku u cilju spašavanja rejtinga ako uključite rođeni mozak!

 Ne poznajem nikoga ko na more odlazi plaćajući ga u kešu i donoseći odluku o odmoru u nekoliko dana.

   Druga, ne manja važna ali strašno poražavajuća činjenica je da NosiociVisokihDržavnihFunkcija na čelu sa Kancelarom, imaju ozbiljan problem sa nepoznavanjem svoje rođene zemlje. Danas i juče sam probao po glavi da proberem pristojne smeštaje u Srbiji koji iole ispunjavaju epitet Hotela. To znači da ti objekti imaju neki hol iliti lobi, restoran, pristojan smeštaj i bar neki prateći sadržaj (bazen, welnes, konferencijsku salu, teretanu...) i da u svom okruženju postoji nešto zbog čega ćete poželeti da tu ostanete barem tri dana. A to znači: park, bazene, galerije, muzeje, biciklističke staze, pešačke staze, kulturne i istorijske spomenike, sportske objekte...

Osim tradicionalnih banja koje i imaju po neki pristojan objekat ili velikih centara koji ne spadaju u kategoriju povlašćenih (nema vaučera) jedino mi Subotica i Vršac padoše na pamet.

Banjski turizam toliko hvaljen i sa dugom tradicijom u Srbiji je sve samo ne turizam. Nerašćišćeni imovinski odnosi između države, penzionog i zdravstvenog fonda su u najvećem broju oronulih objekata po banjama potpuno paralisali i upropastili potencijal koji je postojao pre čevrt veka. I da se razumemo, za ovaj problem su krive apsolutno sve Vlade od početka devedesetih godina pa do danas. Najbolji primer transformacije iz zapuštenih banja u spa i welnes centre ne treba tražiti jako daleko, Slovenija je tu vrlo blizu za recept.

Ne postoji grad u Srbiji koji je među najvećih pet, u kome postoje dva pristojna objekta gde možete sa svojom familijom provesti nekoliko dana, a da  nisu u pitanju banjski centri, Kopaonik ili Zlatibor, a Kancelar nas ipak nagovara na malo duži odmor.

   Treća stvar je inovativnost u gluposti ove administracije. Moram priznati da još nisam čuo da je bilo koja zemlja pokušala nešto slično. Mađarska i Austrija takođe nemaju more pa ne videh slične inicijative i kampanje. Možda i zato što se more teško da, bar većini građana, zameniti za banju ili planinu u letnjem periodu ili iz razloga što je razumno da se leti ide na neku plažu, zimi ide na planinu a banjski turizam je potencijal od 365 dana godišnje. Bilo bi strašno loša poruka braniti svojim građanima da odlaze u druge zemlje na letnji odmor, a onda zimi tražiti turiste baš u tim zemljama.

Tu smo negde i kod fundamentalnog ne kapiranja tržišne ekonomije ovih Veberovaca.

Agresivnom kampanjom i paraadministrativnim akcijama nagovarati ljude da ne idu npr. u Crnu Goru, čiji jedini ozbiljan prihod dolazi iz letnjeg  turizma, je malo je reči: kratke pameti. Ta ista Crna Gora je jedan od najvećih spoljnotrgovinskih partnera Republike Srbije sa robnom razmenom ubedljivo na strani Srbije.

To, ako mene pitate daje puno pravo Vladi Crne Gore da isto tako raznim paraadmistrativnim merama, svakom građaninu Crne Gore koji kupuje npr mleko iz Hrvatske, dodeli subvenciju za tu kupovinu ili za meso, pšenicu, kukuruz i sve one proizvode koje mi na osnovu tržišnih uslova plasiramo na to tržište. Na stranu i to što najveći deo ostvarenih prihoda u Crnoj Gori završava na ovaj ili onaj način  po Beogradu i Novom Sadu.

   Zamislite samo 1. septembra kampanju Ministarstva trgovine Crne Gore sa vaučerima za kupovinu robe koja nije poreklom iz Srbije. 

Ja reakciju znam, ali znaju li je VršiociNajvišihDržavnihFunkcija u Srbiji? Ako ne znaju, neka obnove gradivo, sve im je Već Vođa napisao po Velikim Srbijama.

Goran Ješić

UžičkaRepublika: Volim domaće Koliko je važno imati svest o kon...

UžičkaRepublika: Volim domaće     Koliko je važno imati svest o kon...: Volim domaće      Koliko je važno imati svest o konzumiranju domaće hrane govore trendovi rasta prometa proizvoda koji se kategorišu u ...

Volim domaće

     Koliko je važno imati svest o konzumiranju domaće hrane govore trendovi rasta prometa proizvoda koji se kategorišu u ovu grupu širom sveta. I pored velikih kampanja multinacionalnih kompanija rast prodaje lokalne hrane u USA, na teritoriji gde su inače velike kompanije u proizvodnji hrane najveće na svetu je značajan. Samo u deset godina od 2002. do 2011. promet lokalne hrane je gotovo udvostručen. Sa 4 mlrd USA dolara na blizu 8 mlrd USA dolara u 2011. Veoma slična situacija je i u ostalim zemljama pre svega Velikoj Britaniji, zemljama Zapadne Evrope i Skandinavije.

     Razloga za promenu načina kupovine životnih namirnica je puno. Pre svega "otuđenje" od proizvođača, nepoznavanja porekla hrane, ogromnog zagađenja koja stavraju logističari i veliki trgovci, pa do osećaja pripadnosti, solidarnosti i odgovornosti prema ljudima koji žive i proizvode hranu kao i prema resursu zemljišta koji je nepovratan. 

Nekoliko istraživanja je prikazalo neverovatne podatke o količinama zagađenja koje se proizvodi kroz manipulaciju i transport osnovnim životnim namirnicama. Tako je grupa istraživača u Švedskoj 1993. pokazala da je za isporuku nekoliko namirnica (jabuka, puter, sir, kafa, đus i šećer) na sto potrošača u Švedskoj potrebno da ta hrana prevali put u dužini obima planete Zemlje. Grupa istraživača u USA je predstavila podatke da za samo tri proizvoda (mleko, šećer i jagoda) koja se najčešće koriste u mlekarskoj industriji pri proizvodnji amerikancima omiljenog jogurta sa ukusom jagode, pređu put od 3554 km pre nego što dospeju u mlekaru.

    Optimalizacija proizvodnje, koncentracija i globalizacija u proizvodnji hrane su doveli do toga da hrana na našim stolovima od proizvođača, preko prerađivača pa do potrošača danas putuje svim mogućim prevoznim sredstvima uz enormnu emisiju CO2, potrošnju fosilnih goriva i stvaranje efekta Staklene bašte. U najvećem broju gradova u USA hrana prosečno putuje oko 1500 milja do konzumenta, a ako se u korpu dodaju i voće i povrće prosek se diže na 1550 milja ili oko 2400km. Na osnovu zamene "globalne" hrane kupovinom od malih farmera iz okruženja na osnovu ogleda u USA i Kanadi smanjuje se emisija CO2 za 5 do 17 puta. Ili kako pokazuju ogledi u Ontariju, smanjuje se emisija CO2 u ekvivalentu od 17 000 vozila koja zagađuju atmosferu.

   Od hrane smo napravili nepoznatu materiju za koju ne znamo ko je proizvodi ali znamo da je postala jedan od najvećih zagđivača, što je apsurd modernog sveta.

   Kakva je situacija u Srbiji. 

Odnos prema zaštiti životne sredine je prirodno veoma nizak u zemljama u razvoju pa tako i u Srbiji. Ipak nije samo zagađenje razlog i u zapadnim društvima, za povećanje interesovanja za lokalne proizvode. Pre svega to su razlozi zdrave i bezbednije hrane. Hrane sa ukusima zemlje na kojoj raste. Takođe i socijalni faktor ima veoma važnu ulogu. Kupac hoće da poznaje "lice" proizvođača, želi da kupovinom njegove hrane pomogne lokalnom proizvođaču a za uzvrat dobija proizvode koje ne može da nađa u velikim prodajnim sistemima.

   Srbija se u ponudi hrane u maloprodajama i veleprodajama veoma malo razlikuje od drugih zemalja Evrope. Jedina i to bitna razlika je da je u našoj ponudi najnekvalitetnija i veoma skupa industrijska hrana koja isto kao i u drugim zemljama prevaljuje ogroman put i nema "lice" onog ko je proizvodi.

   Tek na tradicionalnim pijacama i malim prodavnicama se mogu naći izvorni domaći proizvodi koji imaju i ukus i miris na hranu. Veliki broj tradicionalnih proizvoda vrhunskog kvaliteta više niko ne proizvodi ili se proizvode u malim količinama i preti njihovo potpuno nestajanje sa tržišta. EU svojim budžetom u poslednjih 20 godina snažno podstiče tradicionalne potrošača sa željom da se oni razvijaju i snabdevaju svoju okolinu sa odličnim proizvodima. To u Srbiji nije slučaj. 

   Drugi veliki problem za srpskog proizvođača ali i potrošača jesu neumereni pravilnici o načinima proizvodnje, trgovine i prodaje tradicionalnih proizvoda. Sa izgovormo da se traži EU standard naše Ministarstvo primenjuje iste standarde za proizvodnju tradicionalnih proizvoda kao i za velike industrijske proizvođače. Baš upravo je suprotna situacija u EU. Potpuno su različiti standardi za tradicionalne i velike komercionalne proizvođače. Taj pravilnik u Srbiji, npr zabranjuje da proizvođač svoj proizvod proda na tržištu Beograda u koliko je iz Kraljeva, ili Pirota.

   Priznaćete apsurd.

   Nepostojanje ili veoma mali broj adekvatnih mesta za prodaju na zelenim pijacama, nepostojanje specijalizovanih trgovaca, nedostatak podsticaja od strane  države su samo neki od razloga zašto naša deca sve manje imaju priliku da probaju tradicionalnu, ukusnu i zdravu hranu.

Goran Ješić

literatura: Worldwatch Institute, Rich Pirog Leopold center for Sustaniable Agriculture at Iowa State University

Treće oko, Ustaše, izdajnici i strani plaćenici

Srbi su narod veliki.
Ne postoji niko sličan nama, makar ako se radi o poznavanju međunarodnih političkih odnosa, svetskih zavera, fudbalskih zavera, teniskih pravila, udaranja spina i forhenda. Najbolje od svih znamo i šta su istorijske činjenice i to ne one opšte prihvaćene i naučno dokazane već, znate one što samo Mi znamo...Znamo sve o Velikom i II ratu, i ko je čiji špijun bio, sve o NKVD o CIA!? Znamo više i od njih samih o njima samima!
Znamo, stvarno kada čovek pogleda i posluša baš puno ali nekako neutemeljeno i onako ovlaš. Mi prosto znamo sve o zaverama i verujemo u njih i to sa punim pravom, pitajte bilo koga oko Vas. Tako Mi, Srbi, čvrsto verujemo da su za naše neuspehe uvek krivi razni zaverenici, koji se čitav svoj život bave samo upropaštavanjem Nas! Naravno, to je baš tako! Evo i dokaza!
U svetlu svetske globalne anti-srpske  zavere pojavi se pre nekoliko dana i vest da je naša država, tačnije privredna društva sa teritorije Republike Srbije u toku 2014. uvezla 118 milona dolara svinja i svinjskog mesa raznih kategorija!
Nama EU izvezla 118 miliona dolara, nama koji smo tu istu Evropu ceo vek snabdevali sa najboljim naučno-tehnološkim proizvodom Balkana, svinjama! Prvo se izjasniše neki političari oko istog i pitanja i zaključiše da je to, a kako bi i drugačije bilo: zavera Uvozničkog lobija!
Drugi malo veći Srbi zaključiše kako je to nastavak uništavanja Srba i naših istorijskih superiornih vrednosti, tako što nam Danci, a ko ako ne baš Danci, šalju crvljivo i neispravno meso koga u toj istoj Danskoj, opšte je poznato ima na pretek.
Treći su videli stvar malo drugačije. Opet se radi o zaveri uništavanja Srba, i to onog najboljeg i najsrpskijeg dela Srbije. Oni hoće nama da ubiju seljaka i selo! A zna se valjda koliko Srbi, naročito Srbi Beograđani vole selo i u njega decenijama ulažu, prave škole, vrtiće, puteve. Zna se valjda da u Srbiji ne postoji nijedno selo u kome nema kanalizacije i interneta. E sada, obaranjem cena Uvoznički lobi baš na njih nasrnuo. Obarajući im cenu proizvoda, uništavajući im porod i opstanak!
Postoje i oni čevrti. Ti opet tvrde da je za sve kriv GMO lobi, Ustaše, izdajnici i strani Monsanto plaćenici..USA i EU. Mada mi, moram priznati nije baš jasna povezanost svega toga, držim da se razne Dveri i ostali zaštitnici SveSrpskog zdravlja i poroda razumeju u problematiku.
Sjajno je biti deo ovakvog naroda. Sam jednostavno nikada ne možeš da budeš: nesposoban, neodgovoran, lenj, glup ili ne daj bože kriv!
Potpuno je jasno da bi mi bili Švajcarska ili Švedska samo da nema tih zavera protiv nas. Znam da nije razumno i da je potpuno beskorisno u svetlu važnijih poslova koji su pred nama, ali hajde da pokušamo da damo odgovore na gore postavljena pitanja, na primer, iz ugla jednog Nemca!
Prva urota beše uvoznički lobi!
Ok, nije da ne postoje naročito u državama sa ovakvom valutom i ovakvom Guvernerkom, ali kakav je to tačno interes Uvozničkog lobiste ako mu je kg žive vage svinje u Srbiji 20% jeftiniji od mesa koje uvozi iz Danske? Gde on to tačno onda vidi zaradu osim ako ne postane Izvoznički lobi?
Na primer, ozbiljno je pitanje zašto je hlađena svinjska polutka jeftinija gotovo za 25% franko Bgd poreklom iz Danske od one iz Sremkse Mitrovice? Kako je moguće da se u državi sa prosečnom zaradom 10 puta većom od ove naše i to u državi gde se ne proizvodi kukuruz već uvozi baš iz Srbije proizvede kg mesa koji je za trećinu jeftiniji od našeg u Srbiji i to još uz sav silni prevoz iz Danske do majke Srbije? Ludi Nemac bi se to pitao?
Druga teorija je da je baš ta Danska svinjetina nebezbedna, pokvarena, ima treće oko...Znam većina Vas veruje da kada kupi voće i povrće na Kaleniću ništa zdravije nije moglo da mu se desi..Pošto stvari baš nisu takve u kakve Mi verujemo, biće da je EU kontrola kvaliteta hrane dramatično strožija od bilo koje druge države na svetu. USA standard i bezbednost je za EU srednji vek...a tek Srbija. Setite se samo kako su ljudi zaduženi za našu bezbednost u ishrani genijalno menjali pravilnike kvaliteta, sertifikovali pokvarene lekove, dečiju hranu... I još neko veruje da jedemo zdravije i bezbednije od Danaca?
Treći se brinu za korene srpstva! Selo i Seljka.
Samo ove godine je Ministarka poljoprivrede kojoj  se ni sam Premijer imena ne može baš uvek setiti vratila gotovo 1/3 budžeta namenjenog selu, farmerima i kontroli bezbednosti hrane u budžet. Time je valjda svima pokazala koliko smo mi razvijeno agro društvo da više nije potrebno ulagati u pojoprivredu već te pare preusmeriti u druge resore. Isti taj farmer, što bi neki rekli Hrvoje i Janez u Hrvatskoj, Sloveniji,  Danskoj, Nemačkoj, ima povraćaj za svako ulaganje u visini od najmanje 50%. Što znači, ulagnjem u novu mehanizaciju, smeštajne kapacitete, automatizaciju, novu genetiku, uslove držanja...postaje iz dana u dan konkurentniji, njegov proizvod kvalitetniji, bezbedniji i na kraju jeftiniji. Opštine povlače sredstva i grade im infrastrukturu do farmi, omogućavaju jeftiniji transport, obezbeđuju kvalitetniji život tim ljudima na selu...To nam nije neophodno pošto je dovoljno da se kunemo da volimo selo a gledamo kako da se dočepamo Beograda. Iz Beograda se valjda najbolje znaju problemi i brane interesi seljaka u Srbiji.
I za kraj ali ne i sasvim zapostavljeni, Anti-Gmo zaverenici i Beli Vitezovi Srbije.
Da podsetimo samo da je bilo kakav promet i korišćenje GMO svih vrsta proizvoda zabranjeno u Srbiji "genijalnim" zakonom Saše Dragina iz 2009. Doduše jedinu korist od usvajanja istog su imale pojedine velike kompanije koje se u Srbiji bave poljoprivredom i niko drugi.
Znači mi ne možemo da uvozimo soju, sačmu koja potiče iz gmo soje ili da sejemo istu!
Nije to problem, osim monopola i korupcije koji  su se lepo razvili uz pomoć svih dosadašnjih Ministara, već zbog toga što je u čitavoj EU koja nije baš sklona gmo, dozvoljena upotreba sačme dobijene od gm soje tipa Roundup Ready. Tom istom sačmom hrani stoku čitava Evropa, prodaje proizvode svojim građanima i ti isti proizvodi se nalze na našem tržištu. Jedina razlika je ta što Nemačkog, Danskog i ostale EU farmere ishrana stoke košta daleko manje.
Da, uvek postoji i ona priča o trećem oku koje Vam poraste ako konzumirate godinama te proizvode...Znam jednog kome se to desilo. U pravu su Dveri!
I sami vidite koliko je beskorisno postavljati pitanja na ovakav Europski način. I bez nepotrebnog gubljenja vremena valjda je jasno svima da su se razni namerili da nam upropaste nama najsvetije čvarke i kobasice...lobirajući za izvoznike, ili uvoznike na dvoglavim zmajevima! Sa trećim okom, naravno!

gj