SerBski HR

            Srbija svake godine kroz negativni prirodni priraštaj izgubi gotovo 30k stanovnika!  

   Ako tome dodamo i u poslednjih par godina dramatično uvećanu migraciju stanovništva, koja dostiže gotovo 10k naših sunarodnika željnih izazova, to Vam, drugarice i drugovi, dođe na jednu pristojnu Rumu koju izgubimo svake godine ili u vremenskom  razmeru jednog popisa, jedan Novi Sad, sa debelo širom okolinom, sve do Vrbasa i Bačke Palanke!

   Ovi podaci naravno nisu ništa novo i nema samo Srbija u Evropi ovakav trend priraštaja stanovništva već je to odlika svih nacija u zapadnoj hemisferi. I naravno, ne želim ovde da kukam za posustalom potencijom razmnožavanja srpske populacije, ali se i dalje pitam: sa čim ćemo pred Miloša? Ili sa kojim to resursom imamo ambiciju da promenimo ovu zemlju? 

    Statistika kaže i da je broj visoko obrazovanih pojedinaca u našem društvu povećan ali kako izgleda, to nije rezultat dositejskog prosvećivanja Serbalja, već hiperprodukcije menadžera raznih fela, koje, budimo pošteni ni Vi a ni ja ne bih zaposlio u svoju privatnu firmu, sve i da su nosioci doktorskih titula.

     Jeste da je negativan priraštaj odlika "zapadnih" zemalja ali je i odlika istih i da taj nedostatak rešavaju mehaničkom migracijom najčešće stručnih ljudi iz zemalja Trećeg sveta kojima i naša Faderlend pripada. Nije da se bojim kako će jedna Nemačka ili Austrija rešiti taj problem, više me brine da se osim patriJotskih snaga, koje više lamentiraju na potenciji i uporabi kondoma, niko u ovoj zemlji ne bavi tom temom. Ako smo se nekako kao nacija i dovukli do 21. veka i ako i imalo nešto razumemo o stvarima koje nas okružuju, lako je zaključiti da vrednosni parametri glase i dalje ovako: ljudi iliti HR, vreme i novac! Jasno je da mi kao Nebeski narod slabo marimo za te resurse ali izgleda da nekako ipak moramo nešto da preduzmemo.

       Da, tačno je da ni Vlada DS nikada nije marila za ozbiljne stvari u ovom društvu ali je tačno da, u svetlu rasvetljavanja raznih zločina koje su nam ovi isti današnji ostavili u amanet, i nije imala kada to da radi.

        I da se vratimo na razloge pisanja ovog teksta.

      JAKO bi bilo dobro za nas, da neki od ovih putnika nesretnika iz Sirije, Iraka ili nekih drugih yemalja nesretnijih od naše, ostanu u Srbiji! Samo budali i balkanskom đilkošu prvo padaju na pamet džamije i desetine dece, uništavanje i preuzimanje Svete Serbske Čestitosti i asimilacije od strane dođoša! Niti su ti nesretnici koji tiho prolaze kroz ovu nesretnu zemlju divljaci, niti su ljudi kojima je na umu verski fanatizam. Najčešće su to obrazovani porodični ljudi iz divnih gradova koje su ostrašćene budale porušile, otele im posao, ugrozile egzistenciju i vratili ih u kameno doba. Sećam se kako sam jednom ne tako davno u nekoj zabiti koja se zove Damask gledao ligu šampiona na nekom trgu i bio deo divne fudbalske priče.

      Da, bilo bi sjajno da neki od njih žele da ostanu, da nam budu komšije, kolege, poslovni partneri...

      Ali avaj, oni ne gledaju RTS i PINK, ne slušaju mnogobrojne kzn ovdašnjeg preobučenog fašiste, ali i dalje prolaze pored nas...tiho...

A toliko nam danas trebaju ti ljudi!

UžičkaRepublika: Bad obssesion

UžičkaRepublika: Bad obssesion:    Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto v...

UžičkaRepublika: Bad obssesion

UžičkaRepublika: Bad obssesion:    Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto v...

Bad obssesion

   Jedna od prvih tema od samog dolaska na vlast SNS i Aleksandra Vučića, prvo u kaputu Prvog Potpredsednika Vlade, koji je de facto vodio Vladu, a zatim i u košulji Predsednika Vlade je bila opsednutost  oduzimanjem plodnog zemljišta iz ruku paora i poklanjanje svojim prijateljima. Da, baš svojim prijateljima, niko do on lično nije baš tako nazivao razne Šeike koji su posećivali Srbiju, putovao po Emiratima, dočekivao po Kopaonicima, vodao po Marakanama. Tako je nazivao i neke Nemce, posećivao ih u Nemačkoj, gledao utakmice iz privatnih loža, poklanjao klanice i kombinate. Nisam baš potpuno siguran da je ikada tačno znao o čemu se tu radi, i pre sam sklon ideji da je sve to radio iz potrebe da se sretne sa bilo kim ko nije iz Srbije, da se sretne sa strancima koje je decenijama mrzeo a onda naprasno shvatio da ipak svet nije baš crno- beli film. Iskreno verujem da je  On sebe ubedio da to radi iz želje da pokaže spremnost i kooperativnost prema svakome ko ne govori srpski jezik i prikaže sebe kao modernog i preduzimljivog političara. 

Vrlo često su želje te koje nam život zagorčavaju, naročito neutemeljene i prevelike. 

Ta opšta šizofrenija uz medije koji tek ništa ne razumeju dovela je do toga da smo eto, u jednom trenutku krenuli i ka "vekovnom" cilju od navodnjavanja bar milion ha u Vojvodini (i pored toga što je to gotovo 70% obradivih površina) pa do toga da su Arapi najveći poznavaoci agrarne proizvodnje u svetu a o ratarstvu znaju više od bilo koga. Iskustva u navodnjavanju se naravno podrazumevaju. Saznali smo i to da se od tova svinja može tako dobro živeti da nismo ni svesni toga, i da se svinje tove tako što se redovno hrane, najčešće kukuruzom.

   Najavljivani su poslovi vredni nekoliko stotina milona eura, milijardu. Od svega toga na kraju dana dobili smo sumnjive, tajne i vrlo problematične međudržavne sporazume kojima je oteta plodna zemlja i poklonjena čudnim kompanijama i pored protivljenja delova administracije. Poklonjeno je zemljište Vojne ustanove Karađorđevo. Poklonjeno je, i to ne firmi koja je sve vreme bila potencijalni partner Vlade, Al Dahri, već nepoznatoj sasvim trećoj firmi sa sedištem u Emiratima. 

Obećan je kredit koji će biti namenski usmeren ka agraru. 

Obećane su mašine za košenje deteline kakve svet nije video, izvoz, razvoj, nova tržišta.

Od obećanja je ispunjeno samo ono što je Vučić obećao svojim novim prijateljima. Oduzeta je zemlja nekoliko kombinata koji su bili u stečaju i kršeći nekoliko zakona poklonjena (data u zakup bez licitacije na 30 god) najplodnija Bačka zemlja i pri tome oduzeta šansa domaćim seljacima da tu zemlju obrađuju i pošteno plate zakup državi.

   Ovaj put se Vučić zaleteo na još veći komad zemlje. 

Ni manje ni više već 1/3 ukupnih površina obradivog zemljišta u državnoj svojini je rešio na sličan način da raskrčmi. 

Tu se vraćamo na onu nedoumicu sa početka ovog teksta, nisam siguran da On uopšte zna šta radi!? 

Očigledno je da jedino interesovanje koje postoji za bilo kakvo ulaganje u Srbiju od strane stranaca je na ovaj ili onaj način vezano za najkvalitetnije zemljište. 

To zapravo nije tako, nego On i njegova apsolutno nesposobna administracija isključivo toliko mogu i da dobace. 

Tako je prvi potez novih vlasti po Srbiji bio da u svojim lokalnim samoupravama zanove opremu za kopanje raka po pogrebnim preduzećima. Ne nije šala, to je mera bivših grobara i secikesa opšte prakse.

   Izmenama zakona o državnom zemljištu, Vučić i njegova polupismena administracija na najgori mogući način ruše sistem uspostavljen usvajanjem tog zakona 2005.

Ideja da je zemlja resurs, razvojni resurs i da se do nje dolazi na transparentnim licitacijama po jasnim pravilima i jednakim šansama za sve učesnike je potpuno degradirana i oobesmišljena. 

Otimanje 1/3 ukupnog zemljišta iz postupka transparentne podele je ogoljena korupcija i bahatost tako tipična za ovu administraciju. Diskreciono pravo dodeljivanja te zemlje bez ikakve procedure i to odlukom Ministra privrede je sve samo ne deo poštenog javnog postupka. 

   Odluka da se na ovakav način redefiniše agrarna politika Srbije i odustane od evropskog modela da su farmeri nosioci primarne proizvodnje je ne samo loša za farmere već strahovito opasna za čitavu zajednicu. Ostajući bez šanse da svake godine na licitaciji povećaju površine koje obrađuju, mali proizvođači će napustiti proizvodnju a za modernizaciju iste, ogroman broj njih je već založio sve što ima. Kada izgube resurs, prirodan put bivših paora je grad. A koliko posla ima po gradovima je opšte poznata stvar.

Ovo nas sve vodi ka poziciji agrara koja je bila između dva rata i situaciju gde su nekoliko velikih Latifundista, bili vlasnici gotovo cele Vojvodine.

Ovde se naime Vlada i Vučić, više ne ulaguje samo dalekim i agraru slabo vičnim strancima, ovde se menja agrarana politika zemlje po nalogu krupnih Tajkuna iz oblasti agro biznisa. 

Da, ovakvo zakonsko rešenje koje podržava Vučić i zbog koga je već smenjeno nekoliko vrhunskih profesionalaca koji se decenijama bave ovom problematikom je višedecenijska degradacija i apsolutno zaustavljanje razvoja agrara, a guranje miliona u džepove nekoliko kompanija i pojedinaca.

Ustupanje nekome hiljade hektara zemlje na osnovu biznis plana na period duži od 30 godina uz odluku koju donosi isključivo Ministar je ništa drugo nego korupcija.

Pandorina kutija koju je Vučić otvorio na početku svog mandata igrajući se sa javnom imovinom koja se zove poljoprivredno zemljište, danas dolazi do svog vrhunca. 

Od arapskih agrarnih eksperata vratili smo se na lokalne tajkune i sumnjive evropske investitore. 

   Ne vodeći računa o tome da ekonomija ove zemlje, kojom upravlja već pune tri godine, nema konkurentniju granu do poljoprivrede i to isključivo zaslugom dostupnosti resursa i kompetetivnošću srpkih seljaka. To je potencijal koji je opipljiv, realan i u kome postoji ogroman potencijal za napredak. 

Barem deklerativno ova Vlada i njen Premijer teže ka EU. A EU nisu samo ultimatumi, dosadni političari iz Brisela i Milka čokolada. EU je sistem vrednosti pre svega zasnovanom na zejdničkoj ideji da svako ima jednaku šansu za boljitak u svom životu. 

E tu jednaku šansu samo traže srpski paori. 

   I za kraj odgovor na pitanje da li Vučić sve ovo svesno radi ili stvarno ne razume srž problema. Čvrsto verujem da Njega apsolutno nije briga za paore, kao što ga nije briga ni za profesore, novinare, opoziciju...
On od paora, apsolutno je svestan toga, nema nikakve koristi. 
Nezavisni i ljudi koji zarađuju od svog rada nisu njegov fokus!

Goran Ješić

Blerovi vaučeri za hleb i mleko

   Potpuno je jasna ideja Vlade Republike Srbije i Kancelara, kao i u mnogim dosadašnjim kampanjama, da sam smisao akcije nije boljitak i ekonomski napredak građana već marketinška ideja ko zna kojeg od besplatnih savetnika u Kabinetu Predsednika Vlade.

No, na stranu ostvarivanje populističke politike u punom zamahu i besmislenih kampanja, ova ideja pokazuje apsolutno nerazumevanje VršiocaNajvišihDržavnihFunkcija i potpuni diletantizam ne samo u osnovama ekonomije već pokazuje i potpunu otuđenost Novih Elita od sredine u kojoj žive.

Najmanje je možda bitno i to, da je ovakva kampanja započeta npr u martu ili aprilu, mesecima kada većina građana Srbije koja može i želi da letuje i ugovora aranžmane, plaća ih na rate i kupuje značajno jeftinije, imala smisla. Promovisanje iste u sred juna meseca je potpuni promašaj ako kao verni gledalac Dnevnika RTS posmatrate ovu ideju, a ozbiljan znak da se radi o običnom PR triku u cilju spašavanja rejtinga ako uključite rođeni mozak!

 Ne poznajem nikoga ko na more odlazi plaćajući ga u kešu i donoseći odluku o odmoru u nekoliko dana.

   Druga, ne manja važna ali strašno poražavajuća činjenica je da NosiociVisokihDržavnihFunkcija na čelu sa Kancelarom, imaju ozbiljan problem sa nepoznavanjem svoje rođene zemlje. Danas i juče sam probao po glavi da proberem pristojne smeštaje u Srbiji koji iole ispunjavaju epitet Hotela. To znači da ti objekti imaju neki hol iliti lobi, restoran, pristojan smeštaj i bar neki prateći sadržaj (bazen, welnes, konferencijsku salu, teretanu...) i da u svom okruženju postoji nešto zbog čega ćete poželeti da tu ostanete barem tri dana. A to znači: park, bazene, galerije, muzeje, biciklističke staze, pešačke staze, kulturne i istorijske spomenike, sportske objekte...

Osim tradicionalnih banja koje i imaju po neki pristojan objekat ili velikih centara koji ne spadaju u kategoriju povlašćenih (nema vaučera) jedino mi Subotica i Vršac padoše na pamet.

Banjski turizam toliko hvaljen i sa dugom tradicijom u Srbiji je sve samo ne turizam. Nerašćišćeni imovinski odnosi između države, penzionog i zdravstvenog fonda su u najvećem broju oronulih objekata po banjama potpuno paralisali i upropastili potencijal koji je postojao pre čevrt veka. I da se razumemo, za ovaj problem su krive apsolutno sve Vlade od početka devedesetih godina pa do danas. Najbolji primer transformacije iz zapuštenih banja u spa i welnes centre ne treba tražiti jako daleko, Slovenija je tu vrlo blizu za recept.

Ne postoji grad u Srbiji koji je među najvećih pet, u kome postoje dva pristojna objekta gde možete sa svojom familijom provesti nekoliko dana, a da  nisu u pitanju banjski centri, Kopaonik ili Zlatibor, a Kancelar nas ipak nagovara na malo duži odmor.

   Treća stvar je inovativnost u gluposti ove administracije. Moram priznati da još nisam čuo da je bilo koja zemlja pokušala nešto slično. Mađarska i Austrija takođe nemaju more pa ne videh slične inicijative i kampanje. Možda i zato što se more teško da, bar većini građana, zameniti za banju ili planinu u letnjem periodu ili iz razloga što je razumno da se leti ide na neku plažu, zimi ide na planinu a banjski turizam je potencijal od 365 dana godišnje. Bilo bi strašno loša poruka braniti svojim građanima da odlaze u druge zemlje na letnji odmor, a onda zimi tražiti turiste baš u tim zemljama.

Tu smo negde i kod fundamentalnog ne kapiranja tržišne ekonomije ovih Veberovaca.

Agresivnom kampanjom i paraadministrativnim akcijama nagovarati ljude da ne idu npr. u Crnu Goru, čiji jedini ozbiljan prihod dolazi iz letnjeg  turizma, je malo je reči: kratke pameti. Ta ista Crna Gora je jedan od najvećih spoljnotrgovinskih partnera Republike Srbije sa robnom razmenom ubedljivo na strani Srbije.

To, ako mene pitate daje puno pravo Vladi Crne Gore da isto tako raznim paraadmistrativnim merama, svakom građaninu Crne Gore koji kupuje npr mleko iz Hrvatske, dodeli subvenciju za tu kupovinu ili za meso, pšenicu, kukuruz i sve one proizvode koje mi na osnovu tržišnih uslova plasiramo na to tržište. Na stranu i to što najveći deo ostvarenih prihoda u Crnoj Gori završava na ovaj ili onaj način  po Beogradu i Novom Sadu.

   Zamislite samo 1. septembra kampanju Ministarstva trgovine Crne Gore sa vaučerima za kupovinu robe koja nije poreklom iz Srbije. 

Ja reakciju znam, ali znaju li je VršiociNajvišihDržavnihFunkcija u Srbiji? Ako ne znaju, neka obnove gradivo, sve im je Već Vođa napisao po Velikim Srbijama.

Goran Ješić

UžičkaRepublika: Volim domaće Koliko je važno imati svest o kon...

UžičkaRepublika: Volim domaće     Koliko je važno imati svest o kon...: Volim domaće      Koliko je važno imati svest o konzumiranju domaće hrane govore trendovi rasta prometa proizvoda koji se kategorišu u ...

Volim domaće

     Koliko je važno imati svest o konzumiranju domaće hrane govore trendovi rasta prometa proizvoda koji se kategorišu u ovu grupu širom sveta. I pored velikih kampanja multinacionalnih kompanija rast prodaje lokalne hrane u USA, na teritoriji gde su inače velike kompanije u proizvodnji hrane najveće na svetu je značajan. Samo u deset godina od 2002. do 2011. promet lokalne hrane je gotovo udvostručen. Sa 4 mlrd USA dolara na blizu 8 mlrd USA dolara u 2011. Veoma slična situacija je i u ostalim zemljama pre svega Velikoj Britaniji, zemljama Zapadne Evrope i Skandinavije.

     Razloga za promenu načina kupovine životnih namirnica je puno. Pre svega "otuđenje" od proizvođača, nepoznavanja porekla hrane, ogromnog zagađenja koja stavraju logističari i veliki trgovci, pa do osećaja pripadnosti, solidarnosti i odgovornosti prema ljudima koji žive i proizvode hranu kao i prema resursu zemljišta koji je nepovratan. 

Nekoliko istraživanja je prikazalo neverovatne podatke o količinama zagađenja koje se proizvodi kroz manipulaciju i transport osnovnim životnim namirnicama. Tako je grupa istraživača u Švedskoj 1993. pokazala da je za isporuku nekoliko namirnica (jabuka, puter, sir, kafa, đus i šećer) na sto potrošača u Švedskoj potrebno da ta hrana prevali put u dužini obima planete Zemlje. Grupa istraživača u USA je predstavila podatke da za samo tri proizvoda (mleko, šećer i jagoda) koja se najčešće koriste u mlekarskoj industriji pri proizvodnji amerikancima omiljenog jogurta sa ukusom jagode, pređu put od 3554 km pre nego što dospeju u mlekaru.

    Optimalizacija proizvodnje, koncentracija i globalizacija u proizvodnji hrane su doveli do toga da hrana na našim stolovima od proizvođača, preko prerađivača pa do potrošača danas putuje svim mogućim prevoznim sredstvima uz enormnu emisiju CO2, potrošnju fosilnih goriva i stvaranje efekta Staklene bašte. U najvećem broju gradova u USA hrana prosečno putuje oko 1500 milja do konzumenta, a ako se u korpu dodaju i voće i povrće prosek se diže na 1550 milja ili oko 2400km. Na osnovu zamene "globalne" hrane kupovinom od malih farmera iz okruženja na osnovu ogleda u USA i Kanadi smanjuje se emisija CO2 za 5 do 17 puta. Ili kako pokazuju ogledi u Ontariju, smanjuje se emisija CO2 u ekvivalentu od 17 000 vozila koja zagađuju atmosferu.

   Od hrane smo napravili nepoznatu materiju za koju ne znamo ko je proizvodi ali znamo da je postala jedan od najvećih zagđivača, što je apsurd modernog sveta.

   Kakva je situacija u Srbiji. 

Odnos prema zaštiti životne sredine je prirodno veoma nizak u zemljama u razvoju pa tako i u Srbiji. Ipak nije samo zagađenje razlog i u zapadnim društvima, za povećanje interesovanja za lokalne proizvode. Pre svega to su razlozi zdrave i bezbednije hrane. Hrane sa ukusima zemlje na kojoj raste. Takođe i socijalni faktor ima veoma važnu ulogu. Kupac hoće da poznaje "lice" proizvođača, želi da kupovinom njegove hrane pomogne lokalnom proizvođaču a za uzvrat dobija proizvode koje ne može da nađa u velikim prodajnim sistemima.

   Srbija se u ponudi hrane u maloprodajama i veleprodajama veoma malo razlikuje od drugih zemalja Evrope. Jedina i to bitna razlika je da je u našoj ponudi najnekvalitetnija i veoma skupa industrijska hrana koja isto kao i u drugim zemljama prevaljuje ogroman put i nema "lice" onog ko je proizvodi.

   Tek na tradicionalnim pijacama i malim prodavnicama se mogu naći izvorni domaći proizvodi koji imaju i ukus i miris na hranu. Veliki broj tradicionalnih proizvoda vrhunskog kvaliteta više niko ne proizvodi ili se proizvode u malim količinama i preti njihovo potpuno nestajanje sa tržišta. EU svojim budžetom u poslednjih 20 godina snažno podstiče tradicionalne potrošača sa željom da se oni razvijaju i snabdevaju svoju okolinu sa odličnim proizvodima. To u Srbiji nije slučaj. 

   Drugi veliki problem za srpskog proizvođača ali i potrošača jesu neumereni pravilnici o načinima proizvodnje, trgovine i prodaje tradicionalnih proizvoda. Sa izgovormo da se traži EU standard naše Ministarstvo primenjuje iste standarde za proizvodnju tradicionalnih proizvoda kao i za velike industrijske proizvođače. Baš upravo je suprotna situacija u EU. Potpuno su različiti standardi za tradicionalne i velike komercionalne proizvođače. Taj pravilnik u Srbiji, npr zabranjuje da proizvođač svoj proizvod proda na tržištu Beograda u koliko je iz Kraljeva, ili Pirota.

   Priznaćete apsurd.

   Nepostojanje ili veoma mali broj adekvatnih mesta za prodaju na zelenim pijacama, nepostojanje specijalizovanih trgovaca, nedostatak podsticaja od strane  države su samo neki od razloga zašto naša deca sve manje imaju priliku da probaju tradicionalnu, ukusnu i zdravu hranu.

Goran Ješić

literatura: Worldwatch Institute, Rich Pirog Leopold center for Sustaniable Agriculture at Iowa State University